Katarina Zovko Ištuk: Sićanja na sritne dane

Iza kuće guvno staro, tužna slika sve govori,
napušteno već odavno, pusti su sad naši dvori,
na guvnu smo kao dica, veselo se mi igrali,,
da će ostat samo pustoš, mi to tada nismo znali.

Iz polja se čula pisma, dok se zlatno žito želo,
pomagali jedni drugim, radilo je cilo selo,
na leđima nosilo se, povezano snoplje žita,
da ga vršu tu na guvnu, po dva konja plemenita.

Letili bi u krug tako, konji bili, konji vrani,
svako zrno od te slame, pažljivo su odvajani,
nije bilo tad jogija, za počinak male dice,
misto toga od te slame, pravljene su slamarice.

U vunene vreće stare, sipali bi urod cili,
gonilo se na konjima, u mlin tamo, di je vrilo,
pa od toga, stari mlinar, izmlio bi brašno bilo,
u mlin bi se dogonilo i raževo sitno zrno,
mlilo bi se od te raži, ono lipo brašno crno.

Kad se sitim tih vrimena, obuzme me nek tuga,
kako nam je lipo bilo, a sad su vrimena druga,
sad se dica odgajaju u modernom nekom điru,
di ne znaju za slobodu, sritan život, nit za viru.

 

Piše: Katarina Zovko - Ištuk